Vesna Paušić – Lokomat i njeno iskustvo

Vesna Paušić jedna je od mnogih heroja koji se bore sa posledicama prevremenog rođenja i sa cerebralnom paralizom. Rođena sa samo šest i po meseci i tek 1200 grama, na porođaju je pretrpela izliv krvi na mozak, što je kao posledicu ostavilo oštećen centar za ravnotežu i otežan hod. Vesna hoda na prstima povijenih kolena. Kroz čitav svoj život prošla je bezbroj terapija kako bi popravila svoje stanje i olakšala sebi svakodnevan život. Tek u svojoj 28. godini,  istražujući nove metode lečenja, naišla je na informacije o Lokomatu i odlučila da pokuša i ovaj vid terapije. Svoje iskustvo o terapiji na Lokomatu podelila je sa Humanitarnom fondacijom “Prvi korak”.

Draga Vesna kako ste čuli za robotizovani sistem za rehabilitaciju Lokomat?

Za Lokomat sam saznala sasvim slučajno, pretražujući internet. Naišla sam na YouTube kanal na kom se govorilo o Lokomatu i to me je zainteresovalo da počnem dalje da se raspitujem. Otišla sam na sajt poliklinike Glavić kako bih se bolje informisala i oduševila sam se informacijama na koje sam naišla. Kada sam videla o čemu se radi i kakav je metod terapije u pitanju, odlučila sam da dam sebi šansu i da se oglušim o stav medicine da je bilo kakva terapija efektivna samo do 18. godine. Poslala sam svu svoju medicinsku dokumentaciju i naoružala se strpljenjem, a odgovor klinike je usledio vrlo brzo. Rečeno mi je da dođem na pregled i da može puno da mi se pomogne, odnosno da postoji mogućnost da poboljšam ravnotežu, spustim pete i ispravim kolena. Tada sam donela odluku i rekla roditeljima da ništa ne želim toliko u životu kao da odem na rehabilitaciju Lokomatom.

Kako ste uspeli da odete na terapije Lokomatom?

Poliklinika koja ima robotizovani sistem za rehabilitaciju Lokomat postoji u Zagrebu i Dubrovniku. Otišla sam na pregled u Dubrovnik i tu dobila informacije o tome koji bi to roboti meni odgovarali, kao i koja je cena i trajanje tretmana. Rečeno mi je da terapija kraća od tri meseca neće imati efekta i da se radi po sedam – osam sati dnevno svaki dan, od ponedeljka do subote. Samim tim, ja sam morala da se preselim na tri meseca tamo. U Dubrovnik sam otišla sa ocem koji mi je bio velika podrška, dok je mama dolazila jednom u dve nedelje da nam donese hranu. Međutim, to naše preseljenje u Dubrovnik nije išlo baš tako glatko. Prvi problem nastao je kada smo čuli cenu, koja je u mom slučaju samo za terapiju iznosila 11.000 evra za tri meseca. Pored toga, tu su naravno i troškovi puta i smeštaja, što je za nas u tom trenutku zaista delovalo nedostižno. Ipak, odlučili smo da pokušamo. Otvorila sam račun u fondaciji “Budi Human” Aleksandra Šapića i krenuli smo u akciju prikupljanja sredstava. U početku, to je išlo jako teško, međutim na kraju su se humani ljudi i iz privatnog sektora priključili i donacijom omogućili moju terapiju na Lokomaatu.

Kako je izgledao Vaš prvi susret sa Lokomatom?

Ja sam bila oduševljena! Kada su me prvi put stavili na Lokomat potpuno su me preplavile emocije i počela sam da plačem. Po prvi put, nakon tada 28 godina, ja sam osetila kako ljudi bez invaliditeta hodaju. Prvi put sam uspela da uspostavim kontakt peta – podloga i hodala sam ravna kao strela. U tom trenutku, poželela sam da me nikad ne skinu sa Lokomata. Za mene je to bio neverovatan osećaj, da mašina uspe da vam dočara kako ljudi bez invaliditeta hodaju i da shvatite koliko je to zapravo jednostavno i lepo. U tom momentu su mi se javljale slike svih prethodnih terapija, objašnjenja svih dotadašnjih terapeuta kako da načinim pokret, ali niko to nije uspeo da dočara tako kao što je to Lokomat uradio. Meni je to bilo fenomenalo iskustvo. Po prvi put sam mogla da razumem kada neko može da ispešači i po pet kilometara a da se ne umori. I ja bih tako mogla na Lokomatu – nema umora, nema deformiteta, nema krivljenja, nema bolova, nema ničega. Prepustite se uživanju i samo se uključite da što više aktivno radite i rezultati vrlo brzo postaju vidljivi.

Da li ste imali i fizioterapeuta koji je radio sa Vama na Lokomatu?

Da, pored Lokomata koji sam nekad imala i dvaput dnevno bila mi je uključena i fizikalna terapija kao i individualna terapija jedan na jedan. Našla sam terapeute koji su mi savršeno odgovarali i to mi je zaista mnogo značilo. Oni su se u potpunosti angažovali i posvetili, pokušavajući da mi objasne kako da načinim neki pokret i da stimulišu mišiće da se pokrenu i ožive. Ja sam bila u potpunosti uključena u svoje lečenje jer imate mogućnost da sami sebi kreirate rehabilitacioni program kombinujući sve ono što primetite da vam odgovara. Bitno je samo da u svakom trenutku sarađujete sa terapeutima i da kažete ako vas nešto boli, ako vam nije prijatno ili ako ne možete. Terapija i rad se prilagođava individualno svakom pacijentu, kako smo svi različiti i ne postoje dva ista slučaja. To je zaista velika prednost.

Da li ste nailazili na neke probleme tokom terapije na Lokomatu?

Na klinici mi je rečeno da bi se moje stanje anuliralo kada bih mogla da budem tri godine u kontinuitetu na Lokomatu. Međutim, mi za to nismo bili u finansijskoj mogućnosti. U toku tri meseca koja sam tamo provela meni se poremetila šema hoda koju sam imala, a koja je individualna za svakog pacijenta. Kreirana mi je nova šema, ali nažalost zbog nedostatka vremena nisam stigla da je usvojim. Taj trenutak je bio izuzetno težak za mene, više nisam znala ni kako je potrebno da hodam, ni kolika bi trebalo da mi bude dužina koraka, ni koliki razmak između dve noge. Pokušavali su da me stave u sedeći položaj, ali ja nisam uspevala da ustanem sa stolice u pravilnom položaju. Sećam se da sam tada pitala tatu koliko je njemu snage potrebno da ustane sa stolice, ali on nije mogao da razume moje pitanje i nije umeo da mi objasni. Tada sam po prvi put poželela da odustanem, ali mi je puno pomogao moj tata koji je bio uz mene kao i terapeuti koji su primetili da sam ja psihički pala, jer su znali sa kolikim žarom sam došla na kliniku i sa kolikom voljom sam sve vežbe radila. Sve mi je bilo novo i sve sam morala da učim ispočetka. Nažalost, za to nije bilo vremena. Zbog nedostatka sredstava morali smo da se vratimo kući i poboljšanje mog stanja je bilo polovično, neki problemi su mi se vratili na staro, dok je jedan deo napretka ostao. Jednostavno je bilo neophodno još vremena kako bi se nova šema u potpunosti usvojila.

Da li postoje neki uslovi kako bi neko postao kandidat za Lokomat?

Da, postojali su uslovi da nema kontraktura, odnosno da u ležećem položaju noga može da se ispravi, zatim da ne postoje epi napadi i da nema neke teške mentalne retardacije. Tokom vremena koje sam tamo provela bila sam svedok da su ljudi ustajali iz kolica posle mnogo godina. Svi smo tamo bili kao jedna porodica koja sve proživljava zajedno. Svi smo plakali kada ustane iz kolica neko kome su lekari rekli da nikada neće hodati. Upravo ti primeri su pokazatelj toga da nije istina da je terapija efikasna samo do 18. godine i da bi nakon toga trebalo prestati sa rehabilitacijom. Nakon te 18. godine prava borba tek počinje!

Da li su Vam bile potrebne neke posebne pripreme pred terapiju na Lokomatu?

Ne, ja sam se za ove terapije psihički pripremila još kod kuće jer sam imala ogromnu nadu i želju da odem u Dubrovnik. Budući da mi za terapije na Lokomatu nismo imali dovoljno finansijskih sredstava, ja sam sama sebi organizovala humanitarne akcije. Bilo je zaista teško, ali vodila me je nada da će ove terapije imati efekta i čvrsto sam verovala u to. Iako deset godina pre toga sa mnom apsolutno ništa nije rađeno i stanje mi se za to vreme pogoršalo, kada sam otišla na kliniku došlo je do ogromnog napretka.

Šta bi  za Vas značilo da postoji mogućnost terapije na Lokomatu u Srbiji?

Značilo bi zaista puno, jer mislim da ima mnogo ljudi kojima je ovaj sjajan sistem za rehabilitaciju potreban. Ovo nije robot koji se koristi samo za terapije cerebralne paralize, postoje ljudi koji su imali moždani udar, koji su preživeli saobraćajnu nezgodu ili imaju neka druga neurološka oboljenja i svima njima Lokomat može da pomogne. Koliko bi značio za decu, toliko bi značio i za odrasle, ali budući da je za terapiju ključan kontinuitet verujem da bi jedna mašina na toliko ljudi bila malo. Takođe je izuzetno važno da lekari i osoblje koje radi terapije budu stručni, zainteresovani i motivisani. Konkretno, kada radite vežbe na Lokomatu jedan terapeut mora biti u prostoriji. Koliko god da je ovaj sistem sjajan, vežbanje nekada nije uopšte prijatno i može doći i do povreda, pa je neophodno da je u svakom trenutku neko stručan pored vas.

Da li Vam se javljaju ljudi koji bi želeli da odu na Lokomat?

Interesovanje ljudi za Lokomat je sve veće i veće. Javljaju mi se ljudi iz čitave Srbije da čuju moje iskustvo i da podelim sa njima informacije. Nažalost, ovaj način lečenja u Srbiji još uvek nije dostupan, a odlazak u inostranstvo je skup, pa tako veliki broj ljudi i dece ostane bez terapije. Neće svako uspeti da sakupi novac neophodan za lečenje. Ja sam uspela jednom, drugi put je već nemoguće. Nažalost, u Srbiji ima zaista puno ljudi koji skupljaju pomoć preko humanitarnih akcija, imamo jako puno bolesne dece i životno ugroženih i svako pokušava da se izbori za sebe. Zbog toga smatram da bi bilo veoma značajno nabaviti Lokomat i u Srbiji, kako bi se svima omogućila terapija i u tom smislu potpuno podržavam Vašu fondaciju.